Prošao si pored mene toga dana i to baš ovako izgleda. U svemu si nekako bolji, jači. Snaga je to. Tela ili uma je pitanje. Imao je taj osmeh, zabrinutost rekao bih. Mozda je i ludost. Mada, nije mi on tako vickast. Preozbiljan je za takve igrarije. Fali mu samo pažnja, podsetio bi ga, ali nema on to. Nema on ni pravo da ga ja podsetim. Nismo mi takav krug da bih ga baš ja podećao. A i davno smo mi disali pod istim nebom. Sada je on tamo, a ja tu negde.
…nije to ta ljubav….
Rekao sam ti, PITANJEM.
Znao sam da nemamo mi tu budućnost. Pokraj smo jedno drugoga, a on je u svojim mislima tako daleko. Pustio sam sudbinu da razreši ovu mrežu. A onda se nisam video tu, pokraj njega. Postali smo daljina – ogromna i prostrana. Samo nam je savetodavno telo ostalo isto. Pročitao sam, tu, pokraj sebe. Voleo sam tu tvoju snagu. Ovako! Priđi, veoma sam smeo. Baš tu. Tako su nam se misli spojile. Veliki je on. Ogroman, ma gromada. Ali nije čovek, vojnik je. Nema milost, ima smelost. Tako mi je uvek bilo sa njim. Razumi me, a onda nestane. Udario bi me pre nego pružio zagrljaj. A ja i dalje, budala, tu negde – zalutao na putu ljubavi. Dao sam mu se u svakom dodiru i pogledu. Dao sam mu tu moju poslednju misao. A on je, pa vojnik je. Nema on to. Samo je vojnik. Na volim te, kaže mi razumem. A ne razume on ništa. I tako sam ja njega pustio. Nema sazri još malo. Možda ćemo se na tom putu sresti ponovo. Da bih mu se opet divio – eto tako.
