Dosadila mi je priča o njegovim velikim dostignućima. Sve je on i samo on. Zasluga mu je veća od egoizma kojim me je zaslepio. I tako sam u korak sa njegovim dostignućem doznao jednu jako zanimljivu činjenicu. Zamisli, on mi je sve rekao u prolazu, onoga dana – kada smo zajedno maštali o daljini. Daljinom smo nazvali to naše malo gnezdo. A on, nije ni sanjao, samo je postojao. Falio mi je samo lik. Njegov, ili njegovog vojnika. I tako je nastala saga o njegovom visočanstvu, gospodinu nedodirljivom. Te pokret ti je pogrešan, te sramotiš me svojom pojavom, te ja sam, te on je. A vojnik je tako… Svaka misao, svaki poret. Ta jačina tela i uma koju on ima mi je tako privlačna.
zamislio sam ga
Voleo je moju izgubljenost, smešno mu je bilo. I sada je i on taj – baš taj. Tako sam ga i zamislio.
Znao je on sve to. Nekako je prodorna njegova misao kao kakav dizajn nekog prolećnog tepiha. Tako šaren i sav u nivoima. Takav je i on. Zagonetka. Ogromna. Ne može se shvatiti. Ali je zabavan i moćan. Ta je struktura sigurno iz njegove vojne prošlosti. I lepši je – sada. Zamislio me je, disciplinom. A onda sam shvatio. I takav sam.
